Bio je jedan od onih sumornih kišnih letnjih
dana. Možda zvuči kao oksimoron, ali zaista to nije bila ona topla letnja kiša
na kojoj bi zaželeo kisnuti. Iako julski dan, napolju je bila jesen. Dan je
izgledao bezvoljno i nervozno, a svi oko mene treperili su od istog
(ne)raspoloženja. I dok sam tako bežala od sustanara iz jedne prostorije u
drugu, pokušavajući da nadjem kutak mira pogodan za učenje, pratio me je roj
glupih misli koje su neizbežno iziskivale da ih provetrim. Češanjem nervoze na
levoj podlaktici sam kao suvenir dosadnog dana napravila poveću crvenu fleku,
onakvu sa kakvom bih kao dete često dolazila nakon neumerenog igranja
“indijanske vatre”. Iz galame u mojoj glavi koju su pravile duge i umarajuće
analize, sumnje, pitanja i potpitanja o problemima stanarine, problemima sa prijateljem, porodicom, problemima sa mojim mozgom koji mnogo voli da
se samooptereti SVIM problemima ovog sveta kao da mu nije dovoljno ovo brdo
vlastitih… kao lajtmotiv izdvojila se čuvena pesma Brane Petrovića sa sve
glasom Petra Kralja iz njegove čudesne recitacije na koju se uvek jednako
naježim.
Ne znam da li se iko ikada usudio da je javno
recituje nakon što je pogledao njegovu maestralnu izvedbu, osim ako nije poželeo
da ga imitira. Ja ne bih. A mislim da to niko nikad više ne bi ni uspeo, čak i
da pokuša. I tako pogledam kroz ešalone da se, kao, predomislim od moje ideje o
provetravanju, ali ipak ne. Kud ćeš po
kiši, kud ćeš po kiši, kud ćeš po kiši…?! Uzmi kišobran!... upozoravao je Kralj,
ali ipak sam ga poslušala i izmenila tok pesme; hrabrom lirskom subjektu Brana sigurno
ne bi dozvolio da mu se išta desi kako ne bi omašio poentu pesme, a ja sam
imala ideju da se bar poštedim eventualnog meningitisa i sačuvam bar glavu (u
suprotnom slučaju moj mozak tek tad ne bi izdržao teret svih mojih
razmišljanja, verujte). I tako uzeh kišobran, ali vraga, Kud ćeš u starkama, kud ćeš u starkama, kućeš u starkama!?/ - Trebaju
mi starke! Dovraga, igrajući se plagirala sam pesmu. Do prve krivine već
sam slušala šljapkanje i škripanje mojih mokrih čarapa o mokro i ne više belo
platno patika. Slušalice telefona bile su u ušima, ali plejer nisam ni
uključivala. Prijalo mi je slušanje tog šljapkanja. Na Bulevaru, “gle čuda”,
nije bilo prolaznika, osim onih slučajnih užurbanih koje je kiša iznenadila.
Zato su tramvaji bili prepuni, gomile ljudi vukli su umorno i sporo. Nije mi se
ulazilo niti u jedan. Mrzela sam taj odvratni vonj ljudi koji bi isparavao u
prevozu posle kiše i stotine amrela koji se cede na tudju obuću. Idem da prošetam. Neko je na semaforu
nervozno prstima našarao srce po zamagljenom staklu automobila. Ličilo je na
moje. Doduše, nikad ga nisam videla, čak ni na rendgenskom snimku, ali sam ga u
tom trenutku tako doživela. Malešno, svo od škrte mašte i dosade, obojeno
iznutra mokrom prazninom koja preti da se razlije i ocedi. Nakon dve ispušene
cigarete i pakovanja rum pločica, već sam pretila da se izveštim u mojoj
novoosmišljenoj disciplini šetača po kiši.
Na samom kraju Bulevara, negde gde šina savija u
Tašmajdan, jedan skromni dekica prodavao je šarene kišobrane. Krijući se iza
jednog takvog šarenog i gigantski velikog, borio se sa rizlama i duvanom koji
je ispadao iz istih kada god bi mu se zatresle stare suvonjave ruke obojene
žutilom duvana. U tom trenutku jedan skladan par usporio je hod pokraj tezgice
na trotoaru. Nisu bežali od kiše. Šetali su. Bez kišobrana. I dok je dekica
uredno slagao cigarete u tabakeru, mladić je uspeo i da naumi i da se
predomisli od kupovine kišobrana. Pratilja ga je samo povukla za ruku uz
rečenicu: “Gde ti je romantika?” Ljudi moji, da sam ovakvu scenu videla u nekom
loše odradjenom filmu ili seriji, verovatno bih osetila neki blagi transfer
blama. Ovoga puta sam samo stajala i zapanjeno posmatrala par koji je nastavio
da šeta i kisne istim tempom, dok je dečko u ruci umesto kišobrana držao njenu
ruku. Zeleno svetlo na semaforu za pešake je otkucavalo, a ja sam upravo
shvatila da nikada nisam imala osobu pored koje bih mogla bezbrižno da kisnem. Uvek
su to bili kontrol - frikovi koji bi me toliko silno stisnuli uz sebe i priljubili
mi kišobran uz glavu da nisam mogla ni normalno da koračam, niti da trpim bol umršene
kose u žice amrela, ne bi li me slučajno neka kap smočila. Ili, pak, oni koji
su me puštali da kisnem na drugoj strani, šatro glumeći džentlmene sa
kišobranom naslonjenim na rame, vrteći ga, prilično se zabavljajući udubljeni u
neku svoju glupu priču uz pokušaj da ostave što bolji utisak. Sranje. Toliko
glupih mozganja i bačenog vremena, da bi u jednoj posve običnoj slici shvatio
suštinu.
I dok sam tako tumarala u svojoj šetnji bez
cilja, kumulonimbusi su rešili da ne štede na količini padavine van sezone.
Osim toga počelo je strahovito da grmi, te sam se ovako fobična sklonila pod prvi
iole natkriveni ulaz pored kog sam prolazila. Igrom slučaja je to bilo zdanje na
uglu Nemanjine i Kneza Miloša; jedno krasno zdanje u kom su, zavaljeni u udobne
fotelje, mnoge pogrešne odluke donosili loši, lošiji i čak neki malo bolji upravitelji ove male Bede u
kojoj živimo, a neki čak gubili glave. Pribijena u ćoše i polupriljubljena o
stakleni deo vrata ovog zdanja, stajala sam braneći se kišobranom od pljuska
koji je sipao sa svih strana. Čekajući sa nadom da će brzo da se istutnji, te
da ću nastaviti svoju terapiju šetnjom, markantni gospodin urednog odela prišao
je s unutrašnje strane i provirio kroz vrata samo da bi rekao: “Gospodjo, ne
možete tu da stojite.” Od zapanjenosti nisam uspela da izustim ni slovo i tako
zbunjena za čas sam se ponovo našla na silovitom pljusku čije su kapi bile toliko krupne da su bolele udarajući. Skupila sam svoj bes
koji je počeo da kulja. Skupila sam i uvezala i onaj patrljak od kišobrana,
čije su ga žice jedva nekako služile, da bih mogla što brže da otrčim niz ulicu
do mesta na kom moj kišobran i ja nikome ne bismo smetali. Trčeći kroz vodu,
dok se sa mene kao niz oluk slivala ista, na mom pravcu ukazao se ogromni
bilbord sa velelepnom maketom najavljujući budući grandiozni izgled ovog grada.
Kroz maglu velikih kišnih kapi škiljila sam u tu (još jednu unapred propalu)
investiciju u najavi, dok su me iznova poražavala moja pitanja o tome kako ću
da platim neki ćumez od oktobra, kako da se vratim u provinciju sa nedovršenim fakultetom i gde da nadjem posao
u ovom gradu sa kojim bih mogla dovoljno da zaradim, platim kiriju, a opet
nadjem vremena i da učim… Sada već poplavljena kišom pitanja i vanjskom
stvarnom kišom, i onim besom što nikome u ovom gradu i ovoj zemlji zaista nije
stalo do vas… nekako odsutno, vireći kroz natopljene trepavice, pročitah reklamni
slogan sa pomenutog bilborda i ludački poraženo se zakikotah: “Beograd, moj
kurac!”
Mešala su se sećanja iz detinjstva sa divnim
slikama i uspomenama na raspuste provedene kod tetke, kada je ovaj grad
izgledao prijateljski, a ova zemlja obećavala da će jedan mali prdavac baš ovde
završiti neke velike škole. Krenula sam čak i da plačem, ali sam shvatila da bi
sve to skupa bilo poražavajuće patetično. Na kraju sam ušla u Železničku
stanicu. Simbolički, mesto koje me je uvek dovodilo i odvodilo iz ovog grada.
Samo što ovaj put nisam imala gde da idem. Pravila sam se da čekam nekoga ili voz
za negde. Pera Kralj i dalje je ponavljao rečenice u mojoj glavi, a iz Corner
shop-a sa radio stanice dopirala je pesma gradskog benda koji je valjda jedini
išta vredeo u ovom gradu tih godina kada sam sa tetkom čekala beskrajno duge
redove za brašno.
.
.
I čekaš, i čekaš, i čekaš, i čekaš…
i već ti je bolje, i već ti je bolje… i već ti je bolje.
Ne boli te ništa… Ne boli te…
ništa.
