уторак, 03. мај 2016.

Friends will be friends

Friends will be friends


Kako bivam starija, suočavam se sa trenucima u svom životu kada ljudi bez reči, pozdrava, prosto rečeno ispare i prekinu svaki kontakt. Ranije sam se trudila da nađem krivicu u sebi, razloge zbog kojih sam ih možda nehotice uvredila, a da mi oni to ne žele reći; preispitivala do tančina momente našeg poslednjeg druženja i razgovora, kada je još sve delovalo u redu, razlagala na proste činioce sve pozitivne stvari koje sam za njih ikad učinila i ne mogoh naći traga krivici sa moje strane. Jasno je, mnogi od njih su se promenili. Promenili su svoje životne ciljeve i otišli nekim drugim putevima. To što smo postali različitiji u nekom smislu i što su nas prostor i vreme odvojili dodatno, ne mora nužno da znači da je prijateljstvo ugroženo. Ako je pravo, ono će samo biti drugačije, jer ćemo imati manje vremena da mu se posvetimo istim intenzitetom.
Međutim, mnogi od nas, nesvesno, menjanjem svojih interesovanja, načina života, pogleda na svet i život oko sebe, menjanjem ambicija, emocionalnim sazrevanjem i unapređenjem (ili pak unazađivanjem) vrlina i moralnih kvaliteta naprosto nateraju ljude da napuste njihovo društveno okruženje, ili pak sami odu iz nečijeg. 

U poslednje vreme mnogo prijatelja bi mi pričalo o tome kako su izgubili neka stara prijateljstva i sa čuđenjem iznova i iznova preispitivali svoje postupke, pa tražili od mene objektivno mišljenje o tome da li je krivica njihova i odgovor na pitanje gde su pogrešili. Neki bi, opet, iznervirano govorili o starim prijateljima koji "više nisu isti", "postali su čudni", "nemaju više onaj isti odnos kao nekad". U svima njima sam videla sebe od pre nekoliko godina. Samo, imala sam dovoljno strpljenja da shvatim i uverim se u neke stvari koje su mi pomogle da sve prihvatim onako kako jeste i treba da bude, i  da ne žalim ni za čim jer, videćete, zaista i nema razloga za to.

Čitajući knjige o prijateljstvu od malih nogu (Ezopove basne, narodne i autorske bajke, Malog Princa, Robinzona Krusoa, Don Kihota...) pa i kasnije kroz sazrevanje i upoznavanje Čehova, Mopasanovih novela, Tolstoja, Selimovića, Andrića...  saznavala sam i sazrevala. Učila. Najteže je, naravno, bilo odreći se nekog prijatelja ili prihvatiti da nije više isti prijatelj, ali naučila sam se ponašati i prepoznavati, naučila sam šta znači biti prijatelj. Naravno, bilo je dovoljno i ličnih primera. Bilo je onih primeraka iz škole, kada ste se trpeli i slagali kao deca, pa ste onda odrasli i nastavili manje - više da forsirate neki odnos, jer bi vam bilo žao da se dugogodišnja veza prekine. A zapravo tu nije bilo više ničeg što bi vam prijalo i sa čime biste se osećali dobro i pozitivno. Bilo je i onih koji su otišli sami, i to onih najboljih iz detinjsta, sa kojima ste odrasli i za koje biste u vatru stavili ruku da će vaše prijateljstvo trajati do starosti. E, takve je bilo najteže preboleti i sebi razumom objasniti. Uvek bi se tražilo jedno više "ali".
Nekako sam sama to prihvatila kao životnu selekciju u kojoj se gubici neminovno dešavaju. I prihvatila da dan iz mog života nekad može da odvede bilo kog, a da ja ne moram da glumim ulogu sudije i striktno odlučim da li smo krivi ta osoba ili ja. Onda, jednog dana, naiđoh na jednu divnu ženu. Onako slučajno, na internetu uz kaficu. Možda ne znam sve o tom "lajf koučingu" i svemu čime se ona bavi, ali jedno je sigurno - to biće je meni pomoglo da teorijski imenujem sve ono što sam u sebi nekako već duboko osvestila i naučila. Sve ono što sam od detinjstva pročitala, kroz život doživela i saznala o prijateljstvu, ona je zaokružila jednostavnom pričom, objašnjivom svakom čoveku, dajući i svoje lične primere.





Ne bih vam prepričavala video, jer ga sigurno morate pogledati da biste u potpunosti shvatili o čemu želim da pričam. No, izdvojiću nekoliko pitanja koja sebi morate ponoviti:

- Da li ste sigurni šta za vas, u biti, znači biti prijatelj? Smatrate li sebe dobrim prijateljem? 

- Da ovog trenutka upoznate osobu koju smatrate vašim prijateljem, da li biste počeli da se družite sa tom osobom?

- Da li ste prijatelj sa nekim ljudima zato što imate strah od gubitka prijatelja i toga da ćete ostati sami?

- I na kraju odgovorite sebi zašto žalite za nekom osobom? Šta vam je ona od kvaliteta donela i šta ste s njom izgubili?

Ana pokušava primerima da nam ukaže na to šta prijateljstvo jeste - pustiti nekoga, dati mu slobodu tog dana kada mu treba, ili zauvek, ako ste vi ono što on misli da ga sputava i sa kim više nema zajednički jezik. Nemojte se ljutiti na tu osobu. Ako želi da ode iz vašeg života, dozvolite joj. Ostavite je da bude kakva želi, pa i po cenu da ne bude deo vašeg okruženja. Nemojte kopati za dokazima gde ste joj nesebično pomagali i bili prijatelj. Ta osoba se promenila, iz vidljivog ili nama nevidljivog razloga. Moramo shvatiti da se svi obostrano menjamo, na ovaj ili onaj način, na bolje ili na loše; i da je prirodno (ali ne i uvek neminovno) da se zbog toga ljudi udalje jedni od drugih. Zar i Mali Princ nije pustio lisicu da ode? 

 Prijatelj je onaj koji te poznajte kakav stvarno jesi, shvata šta si prošao, prihvata šta si postao i još uvek ti dopušta da rasteš.“ 
 Vilijam Šekspir
S toga,  da biste se vi menjali kako želite, kako odgovara vama a ne drugima, da biste vi bili ono što želite, morate i drugima dati da budu ono što žele. Čak i po cenu da to vas i neke ljude isključuje. Jer, šta je prijatelj ako ne osoba koja ti daje potpunu slobodu da budeš ono što jesi i odlučuješ sam za sebe?!
Ono što je meni bilo važno u definisanju samog prijateljstva jeste da poštujem tuđe emocije i raspoloženje u datom trenutku. Mislila sam da prijatelj znači biti tu za nekog 24/7  u slučaju da mu se desi neka situacija koju emotivno sam ne može (a u stvari ne želi ili misli da ne može) da prebrodi. Onaj ko mi se ne bi našao tog dana, ili ne bi želeo da me sasluša, ili se meni ne bi dopalo to što mi kaže, za mene bi bio proglašen ne baš sjajnim savetnikom, manje - prijateljem nego ranije ili sebičnom osobom. Sve dok sama ne bih stupila u tu situaciju da mi dan pokvari nečija kuknjava, ili dok po milioniti put ne bih iskusila da moje prisustvo nije pomoglo ničemu, jer bi ta osoba srljala po svom na sopstvenu štetu. Nikada se nemojte osećati loše ako vam se u datom trenutku ne slušaju takve priče. Niste sebični. Oni su sebični jer ne poštuju vas.
Ako neko i dalje ima problem u prepoznavanju iskrenosti ljudi pri sklapanju novih prijateljstava (možda bi neko mogao ovako da ispita i stara) za vas Ana i ja imamo još jedan savet: Ljudi koji pričaju ružno o drugima, pričaće i o vama. Niste vi za njih ništa posebniji, niti vas gledaju drugim očima. 


"Ne treba vjerovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili, a koji pokazuju da smo im draži od njihovih starih prijatelja; tako će se ponašati i s nama kada steknu nove prijatelje."
Ezop
Ne ustručavajte se, ako iko od vas zatraži odgovor na pitanje zašto ne želite njegovo društvo, da iskreno i odgovorite. Zatim, nemojte da žalite što su te osobe izabrale da budu ono kakve žele biti i otišle iz vašeg života jer nisu prihvatile istinu koju ste im rekli. Ne možete biti okruženi ljudima sa osobinama koje vama ne prijaju, ako i sami te osobine nemate u sebi (makar prikriveno). To je prost zakon fizike i privlačenja, ili odbijanja energija. Vaši prijatelji su ogledalo vas samih. Ana to objašnjava zakonom privlačenja i vibracijama.


I za kraj, jedan citat koji sam davno zapisala u svoj dnevnik, kao tinejdžerka, a koji sam konačno naučila da primenim:

"Ponekad prerastemo prijateljstva. To ne znači da su ona bila loša ili da ste loši vi. To samo znači da ste krenuli drugačijim putevima. Čuvajte ih u srcu, ali kada vas vuku nazad ili povređuju, vrijeme je da im date prostora i odete."
Nepoznat autor

I nemojte žaliti. Jer, ako iskreno priznate, mi u stvari žalimo za time kakva je ta osoba nekada bila i naše prijateljstvo sa onakvom osobom, nego zato što ona više nije uz nas. A to je nešto na šta ne možemo uticati. Ne možemo menjati druge!











Ako ikada budeš prestao 
da me voliš
učini da moje misli vode daleko od tebe, 
spakuj svaku misao koja do tebe stigne
u vidu olovnog oblaka
i pošalji daleko, 
pošalji na neko drugo nebo.
Ako ikada prestaneš 
da me voliš
presvuci svoje ruke novim epitelom, 
oboj svoj glas u grublju notu
i ne izgovaraj nikad više nikome 
moje ime. 
Kada prestaneš 
da me voliš
sakrij svoje oči. 
Ne želim da u njima vidim
novi
drugačiji 
sjaj.

уторак, 30. јун 2015.



Дом је тамо  где је онај кућерак,
процвала на шору липа
и мирис ивањског цвећа.
Где су људи пркосни
као влати траве међ' усевима и
једнако питоми као равница која их храни.

Дом је у руци леба и масти,
па дечијим трком на извор, к'о некад.
Босим ногама кроз прашину
пуну опалих дудова, чија стабла векове памте.

Дом је у фуруни бакина пита,
штрудла и окрајци на масти;
шиваћа машина стара, наткасна крај дединог кауча
и у њојзи прегршт успомена.

Дом је на шифоњеру жута дуња и на столу везени чаршаф.
Дом је у авлији напукла вишња од лани
и грожђе што се пуже уз чардак.

Дом су приче о прецима
што су знојем створили имање,
дедине из логора успомене и ратно ордење.

Дом је шачица суве земље која те одшколује и нахрани.
Дом је и онда кад од њега одеш
и у мислима га волиш сетно.

субота, 03. јануар 2015.

Sad je nešto drugo




Novogodišnje odluke, hm... Treći je dan novog kalendara, i mada mi nikad u životu nije bilo teže i komplikovanije, odlučujem da bojkotujem planove, reorganizaciju, sebekritikovanje i ispravljanje starih krivih Drina. Od kada sam pokušala da menjam sebe zbog drugih, (pod izgovorom da se menjam lično zbog sebe i za svoje dobro) više ne diram ništa. Konačno ću stvari pustiti svojim tokom. Dobro, ovo možda i zvuči, ipak, kao neka odluka. Kako god...

Starim problemima neću stvarati nove. Oni koji su uz mene i kada ne valjam imaće uvek posebno mesto u mom životu. Duriću se uvek i za svaku sitnicu koja mi ne paše. Ostaću isti prokleti inadžija.

Biću sama za praznike. Big deal. Koliko je ljudi koji su sami čitav život. Jedni praznici u nizu i ja u njima sama nisu tako strašna stvar.

Izguraću i taj posao, i tuce ispita... Učiniću nešto za sebe postavljanjem sebe ispred svih drugih i dokazati svoje prave mogućnosti. Reći ću sebi konačno da ja sve to mogu i hoću, a ne da samo nameravam i kanim.

Pisaću i kad nemam inspiraciju i nemam o čemu. Pisaću, pa makar smeće. Shvatam koliko oslobadja. I nikada me više neće zanimati šta drugi ljudi misle o tom pisanju. Pa ni oni najbliskiji.

Biću besna kada mi se besni, plakaću i smejati se onda i kada je to neumesno i nije trenutak... i nikada, ali nikada više neću dozvoliti da neko kontroliše moje reakcije umesto mene. Ne dok znam da za njih uvek postoji konkretan uzrok. Ne sputavati sebe, dakle, to je još jedna.
Ajmo dalje...

Čvrstim odlukama neću dati da se otrombese i zakopaju. Ne gazim više sopstvene reči. Ne srljam. Ne žalim druge, jer mi prvo sebe nije žao. Od koga bih mogla da očekujem pomoć, tom ću i da je pružim.

Ostaviću cigarete kada ja budem želela. Moja pluća su, dakako, moja lična stvar.

Opravdanja, razni zgovori, napor da nekog nedajbože ne uvrediš...  bullshit.

Jesi li ti to smršala? Double bullshit

I konačno, konačno ću se potruditi da moj mozak shvati ono što moje oči svakog dana gledaju na desktopu ovog malog ćeresla:

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezivanja za dušu. I naučiš da voleti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvatati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čoveka, a ne tugom deteta. I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas, jer je sutrašnje tlo suviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umesto da čekaš da ti neko pokloni cveće. I nauči da možeš mnogo toga pretrpeti.
 Da si uistinu snažan. I da uistinu vrediš. 


Veronica A. Schoffst




Živeli!

субота, 06. септембар 2014.



U grlu reč
zgrčena ćuti i guši
kao kost; mučenički
tiho i sporo.
Niti da se vrati u početnu misao
o reči, niti da izgovorena
za svagda jednom neizvesnost ubije.
Uvežban uravnoteženi dah
podiže i spušta grudi
neprirodno kontrolisano ne mareći za strah.
Ravnodušno. Pomireno.
Svejedno.
Mazoh bi s nama igrao šegu.
Otćutimo neizgovoreno jer ionako
smislili nismo šta bismo nakon.
S minulim vremenom dolaze nove
i ona prva više nije sama.
Ubedili smo sebe da nije važno
i da je samo sve navika stvar.
U grlu gomila
gužva se i vapi,
a telo naviknuto – ništa se ne dešava.
Glasnice na njih zanemele sasvim,
sve i kad bi ogluvelo uho želelo da čuje...
Odavno sapete
ovaploćene reči
zarivaju se u belinu -
male grafitne strele.
Oslobodjeno grlo
govori prstima;
uši i dalje čuju samo tišinu.
Reči odlaze i duša lagano ostaje prazna.
Saberi mi namere, pročitaj misli
ništa ti neću otkriti sama.
Protumačiš li metaforu
možda doznaš tu zagonetku Sfinge.
No i tvom bistrom oku
ovo je samo tabula raza.

уторак, 29. јул 2014.

Ništa





Bio je jedan od onih sumornih kišnih letnjih dana. Možda zvuči kao oksimoron, ali zaista to nije bila ona topla letnja kiša na kojoj bi zaželeo kisnuti. Iako julski dan, napolju je bila jesen. Dan je izgledao bezvoljno i nervozno, a svi oko mene treperili su od istog (ne)raspoloženja. I dok sam tako bežala od sustanara iz jedne prostorije u drugu, pokušavajući da nadjem kutak mira pogodan za učenje, pratio me je roj glupih misli koje su neizbežno iziskivale da ih provetrim. Češanjem nervoze na levoj podlaktici sam kao suvenir dosadnog dana napravila poveću crvenu fleku, onakvu sa kakvom bih kao dete često dolazila nakon neumerenog igranja “indijanske vatre”. Iz galame u mojoj glavi koju su pravile duge i umarajuće analize, sumnje, pitanja i potpitanja o problemima stanarine, problemima sa prijateljem, porodicom, problemima sa mojim mozgom koji mnogo voli da se samooptereti SVIM problemima ovog sveta kao da mu nije dovoljno ovo brdo vlastitih… kao lajtmotiv izdvojila se čuvena pesma Brane Petrovića sa sve glasom Petra Kralja iz njegove čudesne recitacije na koju se uvek jednako naježim.



Ne znam da li se iko ikada usudio da je javno recituje nakon što je pogledao njegovu maestralnu izvedbu, osim ako nije poželeo da ga imitira. Ja ne bih. A mislim da to niko nikad više ne bi ni uspeo, čak i da pokuša. I tako pogledam kroz ešalone da se, kao, predomislim od moje ideje o provetravanju, ali ipak ne. Kud ćeš po kiši, kud ćeš po kiši, kud ćeš po kiši…?! Uzmi kišobran!... upozoravao je Kralj, ali ipak sam ga poslušala i izmenila tok pesme; hrabrom lirskom subjektu Brana sigurno ne bi dozvolio da mu se išta desi kako ne bi omašio poentu pesme, a ja sam imala ideju da se bar poštedim eventualnog meningitisa i sačuvam bar glavu (u suprotnom slučaju moj mozak tek tad ne bi izdržao teret svih mojih razmišljanja, verujte). I tako uzeh kišobran, ali vraga, Kud ćeš u starkama, kud ćeš u starkama, kućeš u starkama!?/ - Trebaju mi starke! Dovraga, igrajući se plagirala sam pesmu. Do prve krivine već sam slušala šljapkanje i škripanje mojih mokrih čarapa o mokro i ne više belo platno patika. Slušalice telefona bile su u ušima, ali plejer nisam ni uključivala. Prijalo mi je slušanje tog šljapkanja. Na Bulevaru, “gle čuda”, nije bilo prolaznika, osim onih slučajnih užurbanih koje je kiša iznenadila. Zato su tramvaji bili prepuni, gomile ljudi vukli su umorno i sporo. Nije mi se ulazilo niti u jedan. Mrzela sam taj odvratni vonj ljudi koji bi isparavao u prevozu posle kiše i stotine amrela koji se cede na tudju obuću. Idem da prošetam. Neko je na semaforu nervozno prstima našarao srce po zamagljenom staklu automobila. Ličilo je na moje. Doduše, nikad ga nisam videla, čak ni na rendgenskom snimku, ali sam ga u tom trenutku tako doživela. Malešno, svo od škrte mašte i dosade, obojeno iznutra mokrom prazninom koja preti da se razlije i ocedi. Nakon dve ispušene cigarete i pakovanja rum pločica, već sam pretila da se izveštim u mojoj novoosmišljenoj disciplini šetača po kiši.

 Na samom kraju Bulevara, negde gde šina savija u Tašmajdan, jedan skromni dekica prodavao je šarene kišobrane. Krijući se iza jednog takvog šarenog i gigantski velikog, borio se sa rizlama i duvanom koji je ispadao iz istih kada god bi mu se zatresle stare suvonjave ruke obojene žutilom duvana. U tom trenutku jedan skladan par usporio je hod pokraj tezgice na trotoaru. Nisu bežali od kiše. Šetali su. Bez kišobrana. I dok je dekica uredno slagao cigarete u tabakeru, mladić je uspeo i da naumi i da se predomisli od kupovine kišobrana. Pratilja ga je samo povukla za ruku uz rečenicu: “Gde ti je romantika?” Ljudi moji, da sam ovakvu scenu videla u nekom loše odradjenom filmu ili seriji, verovatno bih osetila neki blagi transfer blama. Ovoga puta sam samo stajala i zapanjeno posmatrala par koji je nastavio da šeta i kisne istim tempom, dok je dečko u ruci umesto kišobrana držao njenu ruku. Zeleno svetlo na semaforu za pešake je otkucavalo, a ja sam upravo shvatila da nikada nisam imala osobu pored koje bih mogla bezbrižno da kisnem. Uvek su to bili kontrol - frikovi koji bi me toliko silno stisnuli uz sebe i priljubili mi kišobran uz glavu da nisam mogla ni normalno da koračam, niti da trpim bol umršene kose u žice amrela, ne bi li me slučajno neka kap smočila. Ili, pak, oni koji su me puštali da kisnem na drugoj strani, šatro glumeći džentlmene sa kišobranom naslonjenim na rame, vrteći ga, prilično se zabavljajući udubljeni u neku svoju glupu priču uz pokušaj da ostave što bolji utisak. Sranje. Toliko glupih mozganja i bačenog vremena, da bi u jednoj posve običnoj slici shvatio suštinu.


 I dok sam tako tumarala u svojoj šetnji bez cilja, kumulonimbusi su rešili da ne štede na količini padavine van sezone. Osim toga počelo je strahovito da grmi, te sam se ovako fobična sklonila pod prvi iole natkriveni ulaz pored kog sam prolazila. Igrom slučaja je to bilo zdanje na uglu Nemanjine i Kneza Miloša; jedno krasno zdanje u kom su, zavaljeni u udobne fotelje, mnoge pogrešne odluke donosili loši, lošiji i čak  neki malo bolji upravitelji ove male Bede u kojoj živimo, a neki čak gubili glave. Pribijena u ćoše i polupriljubljena o stakleni deo vrata ovog zdanja, stajala sam braneći se kišobranom od pljuska koji je sipao sa svih strana. Čekajući sa nadom da će brzo da se istutnji, te da ću nastaviti svoju terapiju šetnjom, markantni gospodin urednog odela prišao je s unutrašnje strane i provirio kroz vrata samo da bi rekao: “Gospodjo, ne možete tu da stojite.” Od zapanjenosti nisam uspela da izustim ni slovo i tako zbunjena za čas sam se ponovo našla na silovitom pljusku čije su kapi bile toliko krupne da su bolele udarajući. Skupila sam svoj bes koji je počeo da kulja. Skupila sam i uvezala i onaj patrljak od kišobrana, čije su ga žice jedva nekako služile, da bih mogla što brže da otrčim niz ulicu do mesta na kom moj kišobran i ja nikome ne bismo smetali. Trčeći kroz vodu, dok se sa mene kao niz oluk slivala ista, na mom pravcu ukazao se ogromni bilbord sa velelepnom maketom najavljujući budući grandiozni izgled ovog grada. Kroz maglu velikih kišnih kapi škiljila sam u tu (još jednu unapred propalu) investiciju u najavi, dok su me iznova poražavala moja pitanja o tome kako ću da platim neki ćumez od oktobra, kako da se vratim u provinciju sa  nedovršenim fakultetom i gde da nadjem posao u ovom gradu sa kojim bih mogla dovoljno da zaradim, platim kiriju, a opet nadjem vremena i da učim… Sada već poplavljena kišom pitanja i vanjskom stvarnom kišom, i onim besom što nikome u ovom gradu i ovoj zemlji zaista nije stalo do vas… nekako odsutno, vireći kroz natopljene trepavice, pročitah reklamni slogan sa pomenutog bilborda i ludački poraženo se zakikotah: “Beograd, moj kurac!”



Mešala su se sećanja iz detinjstva sa divnim slikama i uspomenama na raspuste provedene kod tetke, kada je ovaj grad izgledao prijateljski, a ova zemlja obećavala da će jedan mali prdavac baš ovde završiti neke velike škole. Krenula sam čak i da plačem, ali sam shvatila da bi sve to skupa bilo poražavajuće patetično. Na kraju sam ušla u Železničku stanicu. Simbolički, mesto koje me je uvek dovodilo i odvodilo iz ovog grada. Samo što ovaj put nisam imala gde da idem. Pravila sam se da čekam nekoga ili voz za negde. Pera Kralj i dalje je ponavljao rečenice u mojoj glavi, a iz Corner shop-a sa radio stanice dopirala je pesma gradskog benda koji je valjda jedini išta vredeo u ovom gradu tih godina kada sam sa tetkom čekala  beskrajno duge redove za brašno.
.

I čekaš, i čekaš, i čekaš, i čekaš…
i već ti je bolje, i već ti je bolje… i već ti je bolje.

Ne boli te ništa… Ne boli te…    
ništa.