уторак, 30. јун 2015.



Дом је тамо  где је онај кућерак,
процвала на шору липа
и мирис ивањског цвећа.
Где су људи пркосни
као влати траве међ' усевима и
једнако питоми као равница која их храни.

Дом је у руци леба и масти,
па дечијим трком на извор, к'о некад.
Босим ногама кроз прашину
пуну опалих дудова, чија стабла векове памте.

Дом је у фуруни бакина пита,
штрудла и окрајци на масти;
шиваћа машина стара, наткасна крај дединог кауча
и у њојзи прегршт успомена.

Дом је на шифоњеру жута дуња и на столу везени чаршаф.
Дом је у авлији напукла вишња од лани
и грожђе што се пуже уз чардак.

Дом су приче о прецима
што су знојем створили имање,
дедине из логора успомене и ратно ордење.

Дом је шачица суве земље која те одшколује и нахрани.
Дом је и онда кад од њега одеш
и у мислима га волиш сетно.

2 коментара:

  1. Ah, Kokuže, tvoja pesma i atmosfera kojom zrači učinila je da, uprkos svoj dosadašnjoj odbojnosti, poželim da probam taj čuveni domaći specijalitet - leba i masti... <3

    ОдговориИзбриши
  2. I soli i aleve paprike na vr' svega ;).

    ОдговориИзбриши